Benchmark Redakcija
Branko Mitić
HTC Desire
Kada smo pre godinu dana probali prva dva Android telefona, naše impresije su bile da je podloga dobra, ali ništa više od toga. Više od te činjenice nas je brinuo Google koji se nije obazirao na gomile žalbi i sugestija u vezi sa sopstvenim mobilnim operativnim sistemom. HTC je sa Sense UI na Hero modelu (kasnije i na Magic) pokušao da popravi situaciju, ali je to i dalje bio Android 1.5 koji je morao da bude bolji da bi mogao da se poredi sa poslednjim verzijama iPhone OS, softversko-hardverskom kombinacijom HTC HD2 telefona, pa čak i (previše ignorisanim) Maemo 5 OS na N900. Motorola Droid se pojavila sa 2.0 verzijom Android OS i oko tog telefona se tada, ali i sada diže velika prašina, ali se opet činilo da su jedni problemi samo zamenjeni nešto manjom količinom drugih problema. Kada je pre manje od dva meseca trebalo da dobijemo Google Nexus One na testiranje, na umu su nam bile izjave direktno iz Google-a koje su u prenesenom značenju zvučale da ova kompanija nije posebno zainteresovana za prevelik tržišni uspeh svog telefona. Takve izjave smo mogli da razumemo jer Google ima dugačku listu partnera proizvođača mobilnih telefona koji nisu smeli da se osete zapostavljeni.
Međutim posle samo nekoliko trenutaka korišćenja Nexus telefona bilo nam je jasno da je Androdi platforma jedni velikim korakom stigla lidere i stala rame uz rame sa njima. Pored toga što su sistem i aplikacije konačno bile “utegnute” (odakle smo najviše izdvojili munjevit browser) Nexus One je hardverski bio bez greške, bilo da je reč o procesoru i memoriji, bilo da je reč o velikom AMOLED ekranu i minimalnom zapreminom kvalitetnog kućišta. Usudili smo se da kažemo da je Google Nexus “moguće najbolji telefon na svetu u ovom trenutku”, ne izostavljajući nikako iz priče Apple iPhone 3GS, HTC HD2… Na taj način smo hteli da nagradimo veliki softverski napredak Android platforme, ali uz adekvatno objektivno objašnjenje, bez navijačkih strasti.
Kako Google nema proizvodne pogone za pravljenje mobilnih telefona, amerikanci su se obratili tajvancima kako bi HTC napravio mobilni telefon po dizajnu Google. Ovaj potez je bio logičan jer se HTC istakao kao jedan od glavnih Android partnera, ali i bez toga HTC je potencijalno najbolji proizvođač naprednih mobilnih telefona na svetu. Ovo spominjemo iz razloga što je HTC Desire što se hardvera tiče ništa drugo nego Google Nexus u jedva drugačijem pakovanju. Razlika ipak ima i o njma ćemo tokom teksta, ali još veći razlog zbog čega treba da se interesujete za HTC Desire (ukoliko ste već pročitali Google Nexus test) jeste to što ga je na naše tržište prvi doneo Vip Mobile, po našoj slobodnoj proceni – uz veoma povoljnu ponudu.
Tehničke karakteristike, dizajn, ergonomija, hardver
HTC Desire
dimenzije
119 x 60 x 11.9 mm
masa
135 g
oblik
blok
baterija
Li-Ion 1400 mAh
ekran
3.7″, 480 x 800, AMOLED
pomoćni ekran
ne
kamera
5 MP, autofokus, led
prednja kamera
ne
procesor
1 GHz – Qualcomm Snapdragon QSD8250
memorija
576 MB RAM, 512 MB ROM
proširenje memorije
Micro SD – 4GB uz telefon, do 32GB
zvučnici
mono
format melodija
MP3, vibracija
priključak za slušalice
3.5 mm
sistem
Android OS, v2.1
accelerometer – orijentacioni senzor
da
konekcije
USB, Bluetooth, Wifi
prenos podataka
GPRS, EDGE, 3G (HSDPA – 7.2 Mbps, HSUPA – 2 Mbps)
GPS
A-GPS
poruke
SMS, MMS, IM
da
FM radio
da
Spoljne razlike između Desire i Nexus One telefona jedva da su primetne. Ono što je bitno jeste da Desire zadržava osećaj izuzetno čvrstog i dobro upakovanog uređaja. Istina, plastika kućišta mogla bi da bude za klasu kvalitetnija. Kada se Desire uzme u ruke, osećaj je da je nešto teži za svoju zapreminu, ali u isto vreme veoma čvrst, što nas dovodi do zaključka da su komponente tako gusto spakovane da unutar telefona nema ni jednog kubnog milimetra vazduha. Upravo zbog toga HTC Desire, kao i Nexus One, ima jedan od najboljih odnosa dimenzija i ugrađenih komponenti, što znači da je tehnički dizajn ovog uređaja na vrhunskom nivou.
Što se tiče izgleda Desire, kao i Nexus, nije lepotan, mada moramo priznati da uživo izgleda lepše nego na fotografijama. Prednja strana ima nijanse sive koje, po nama, nisu ni atraktivne, ni otmene. HD2 i iPhone iz top klase telefona su primetno lepši. Situacija je bolja na zadnjoj strani telefona gde nalazimo crnu gumiranu plastiku koja i lepo izgleda, ali i omogućava da telefon dobro leži u ruci.
Najveća razlika u odnosu na Nexus jesu tasteri. Četiri tastera su na Google telefonu napravljeni da izgledaju da su deo touchscreen ekrana, dok su kod Desire kao na slikama koje možete da vidite, dakle – klasični tasteri. Njihova površina je mala, ali posle jednog dana navikavanja moguće ih je lako i precizno koristiti. Kuglica za 4-smerno kretanje + “klik” sa Nexus telefona, zamenjena je rešenjem koje smo videli na HTC Legend telefonu. U pitanju je optički senzor koji prepoznaje kretanje prsta. Osećaj je drugačiji u poređenju sa kuglicom, ali su rezultati identični. Preciznost i lakoća nije na najboljem mogućem nivou, čak ni posle nekog vremena navikavanja. Moramo opet da kažemo da je mini touchpad sa novog BlackBerry Bold 9700 telefona i dalje najbolja zamena za klasičan kursorski taster, odnosno najbolje rešenje za 4-smerno kretanje koje smo ikada videli na telefonu. Oprostićemo HTC-u za tek prosečno uređen posao, jer je Android OS napravljen tako da vam ovaj taster nije potreban – njegovo korišćenje je fakultativno.
Ono čime Desire može da se ponosi, jeste AMOLED ekran. AMOLED je već godinu dana najbolje što možete da dobijete na bilo kom mobilnom uređaju. U poređenju sa Legend telefonom, ovaj ekran je značajnih 0,5″ (3,7″ ukupno) duži po dijagonali i ima 480 x 800 rezoluciju u poređenju sa osnovnih 320 x 480 na Legend telefonu. Ekran je identičan kao kod Nexus One telefona (kao i 95% hardvera). Jedini ekran koji može “na crtu” ovim ekranima je onaj na HTC HD2 i to isključivo zbog svoje veličine. Desire ima bolji (odnosno još uvek najbolji među telefonima) prikaz od HD2 modela. Iako već postoji par telefona sa većim ekranom od onog koji ima Desire, smatramo da ih nije vredno ni pomenuti, da li zbog kvaliteta priakza ili proste činjenice da ti telefoni sa sobom ne donose napredan operativan sistem, kao što je Android i njegovi direktni konkurenti. Smatramo da Desire ima najbolji odnos kvaliteta prikaza, veličine i rezolucije ekrana od svih telefona, mada vam HTC HD2 ostaje jedino rešenje ukoliko želite mini tablet. Postoji i nada da je Apple za novu generaciju iPhone telefona spremio dobar ekran, jer se čini da je to najslabija karika Apple telefona u ovom trenutku, ali o tome drugom prilikom. O kvalitetu rada ekrana, odnosno softversko-hardverskoj interakciji kasnije tokom teksta.
Podsećamo da HTC Desire ima 1 GHz Snapdragon procesor i 576 MB RAM memorije. Ovu hardversku kombinaciju u najpozitivnijem smislu pamtimo sa Nexus One telefona, mada smo kvalitete 1 GHz QSD8250 Snapdragon procesora mogli da osetimo još kada smo jesenas probali HTC HD2. Takođe podsećamo da HTC Legend ima 600 MHz procesor i 384 MB RAM, te da smo nešto sporiji rad tog telefona (u poređenju sa Nexusom) osetili tokom testiranja, mada je to usporenje bilo linearno i minimalno, bez bilo kakvih gušenja i uskih grla. Sve u svemu, dobro je što Desire ima hardver koji se lako nosi Android platformom, mada i nešto veći softverski domaći zadatak u vidu flash materijala na webu i Sense UI.
Operativni sistem, multimedija, web…
HTC Desire dolazi sa poslednjom verzijom Android operativnog sistema 2.1 sa oznakom Eclair. To je treći telefon koji poseduje ovaj OS koji testiramo, posle modela Nexus i Legend. Google je pokazao da može da napravi vrhunski operativni sistem, ali je sada vreme da ode korak dalje. Jedan od većih problema Androida danas je što i kada izađe nova verzija operativnog sistema, nije moguće staviti je na telefon sve dok proizvođač vašeg telefona taj sistem ne prilagodi (sramota je da se u većini slučajeva to nikada ni ne desi). Još jedan problem u vezi sa ovim je što hardverske kombinacije Android telefona variraju, pa tako postoje modeli koji prosto ne rade dobro, odnosno nemaju mogućnosti da se nose sa novijom verzijom operativnog sistema. Postoje neke najave da bi update sistema ubuduće mogao da bude centralizovan, od čega bi faktički svi profitirali. Istina, to bi, zbog nekih proceduralnih začkoljica, moglo da odvrati pojedine proizvođače telefona i tableta od Android platforme, ali kako danas Android ima preko 30 uređaja, smatramo da je pravo vreme da Google malo pooštri kriterijume, jer Microsoft, Apple i Nokia neće sedeti skrštenih ruku.
Koristimo ovu priliku da skrenemo pažnju na drugu (i poslednju) bitnu manu Android platforme iz softverskog ugla gledanja, a to je pogodnost platforme za pisanje nešto “težih” aplikacija. Ima dosta primera kako Android može da “gura” jednako komplikovanu aplikaciju kao Windows Mobile, ali se čini da postoji nešto što ozbiljnije programere odvraća od pravljenja nekih nekih većih projekata. Android je do sada dosta ideja crpeo sa iPhone softverske scene, a premalo sa Windows Mobile. Smatramo da Google treba da dâ vetar u leđa ne samo solo programerima-studentima (kao što je radio do sada), nego da je pravo vreme da par masivnih aplikativnih rešenja (po kojima je WM najbolji) dođe i na Android – pa makar po cenu brzine i stabilnosti.
Kostur Android sistema je sledeći. Osnovni deo sistema jesu nekoliko desktopa (u ovom slučaju 7). Sa gornje strane se nalazi notification koji sadrži nove informacije i eventualno pojedine osnovne akcije. Meni sa listom svih programa se poziva virtuelnim tasterom na ekranu. Uz ovo, tri tastera su neophodna za korišćenje Androida: Home – vraća na centralni desktop, Back – vraća korak unazad i Menu – prikazuje na ekranu podmeni aplikacije u kojoj se trenutno nalazite. Prilagođavanje i učenje sistema je faktički minimalno, jedino što je od starta neophodno koristiti spomenuta tri tastera kada god je to neophodno. Ono po čemu se Desire najviše razlikuje u odnosu na Nexus One je Sense UI.
Za razliku od Windows Mobile operativnih sistema, gde Sense korisnički interfejs pravi kompletnu novu masku i prikaz celokupnog WM operativnog sistema, kod Androida je situacija nešto blaža. Razlog za to leži delimično u tome što Android nije pogodan sistem za softverske izmene duboko u korenu koda, a delimično u tome što osnovna ideja Androida zahteva manje korekcija od WM – makar tako u HTC-u smatraju. Sense UI na Androidima je ništa više nego kolekcija dobrih widgeta, a za koje je Android plodno tlo. Mora se priznati da Sense UI prilično manje atraktivan i kompleksan u odnosu na onaj kod mobilnog Windows-a, ali je pozitivna strana toga da je lakši za korišćenje. Istina, mora se priznati da HTC jeste uložio trud, pa tako izdvajamo 6-7 predefinisanih kombinacija desktopa i widgeta koje možete učitati, shodno stilu korišćenja telefona i potrebama, kao i to da ukoliko na glavnom desktopu pritisnete Home taster još jednom, dobićete na jednom ekranu prikaz svih sedam desktopa kojima možete odmah pristupiti. Dobra vest je da su live pozadine prisutne što nam se posebno dopalo kod Nexusa.
Što se tiče rada ekrana, gotovo da nemamo ni jednu zamerku. Ono što nam je najviše smetalo kod HTC Legend – veličina ekrana – sada je rešeno. 3,7 prema 3,2 inča dugačka dijagonala je u svakodnevnom radu zanačajno poboljšanje. Veća rezolucija znači tek kod pregleda web strana i nekih naprednih grafičkih, tabelarnih ili tekstovnih zadataka. U uobičajenom korišćenju telefona (imenik, SMS, razgovori, kalendar, email…) manja rezolucija Legend modela nije predstavljala problem. Veći ekran kod Desire modela najviše zanči prilikom korišćenja virtuelne tastature, pogotovo ukoliko ne volite da okrećete telefon u “pejzaž” položaj kako bi dobili još veću tastaturu na ekranu. Odziv ekrana je fantastičan – potreban pritisak je minimalan moguć. “Lag” ekrana o kome smo ranije pričali više ne postoji i ceo osećaj korišćenja je rame uz rame sa iPhone telefonima. O multitouch mogućnostima pričaćemo u narednim pasusima.
Ono što je u poslednje vreme na mnogim telefonima napredovalo jeste integracija socijalnih mreža (i generalno svih internet “vašara”) sa imenikom. To se čak može videti i na slikama ekrana koje smo priložili uz ovaj test. S jedne strane imate dobru aplikaciju (koja ima svoj widget) koja integriše mnoge socijalne mreže. Sa druge strane vezivanje kontakata, u našem slučaju, za Facebook je značilo da unutar imenika može da vidimo promene statusa ili galerije fotografija. HTC Desire naravno nije jedini telefon kome se Facebook uvukao duboko pod kožu, ali moramo da kažemo da je jedan od boljih po ovom pitanju, kao i ranije opisani HTC Legend. HTC dodaje još određeni broj svojih aplikacija kako bi upotpunio Sense UI priču, mada ta lista i dalje solidno zaostaje od one na HD2 telefonu (koji je sigurno softverski najbogatiji telefon ikada), ali kao protivargument tome ide činjenica da je HTC Android osetno lakše koristiti nego HTC Windows Mobile telefon.
Kameru možemo da ocenimo sa ocenom 4 od 5. Detalja ima dosta, mada se i dalje može primetiti da je u pitanju mobilni telefon, a ne neki fotoaparat sa 5 MP. Jedan od problema je balans belog, mada to jeste najveći problem slikanja mobilnih telefona uz šum. Što se šuma tiče, Desire je dosta dobar, mada je vidno čišćenje šuma tokom procesiranja, što je i razlog ne maksimalne moguće količine detalja za jedan mobilni telefon. Dobra strana kamere je to što koristi sirovu snagu hardvera kako bi prilično brzo radila, što je na mobilnim telefonima retkost, čak i onim najboljim. Kamera na HTC Desire nije najbolja 5 MP kamera koju smo videli (još uvek je to ona na Samsung Galaxy), ali dosta dobra u svojim okvirima i dobra je vest da posle mnogo godina, HTC u poslednjih par modela ima kamere kojih ne treba da se stidi.
Kada je reč o pregledu fotografija HTC Desire jedan od najboljih telefona, ali definitivno iPhone po ovome još nije dostignut. Listanje fotografija je dosta brzo. Ono što Desire nema, a što smo jako voleli kod Nexusa jeste integracija sa Picasa web galerijom, što je uz pristojnu brzinu internet konekcije davalo odlične rezultate. Pinch-to-zoom odnosno multitouch kod pregleda fotografija radi odlično (za nijansu lošije nego na iPhone) i pošto Desire ima veći ekran nego Legend, lakše je zumirati određene sitne delove koje želite.
Svoju aplikaciju za slušanje muzike HTC je uzeo sa WM platforme. Integralna Android aplikacija za muziku je dopadljiva i jednostavna, ali posle kratkog vremena poželite nešto bolje, a iskreni da budemo na Marketu i nije neki izbor muzičkih aplikacija. Bitnije od aplikacije čini nam se jeste 3.5 mm audio izlaz koji je dobrog kvaliteta i prilično jak za mobilni telefon. Jačina izlaza je osetno veća nego kod Legend modela, što je uvek dobro čuti kod mobilnog telefona. Naše Sennheiser HD201 slušalice koje su najpoznatije po tome da traže prilično jak audio izlaz su bile pune tonova i glasnoće. Zaista neočekivano dobro muzičko iskustvo. Istina, slušalice koje se dobijaju uz telefon su ne bolje od prosečnog kvaliteta, što se moglo očekivati, ali je kvalitetan audio izlaz za svaku pohvalu, mada BlackBerry Bold 9700 ostaje 15-20% bolji od Desire i najbolji napredni telefon za slušanje muzike što bez slušalica, što sa njima, koji smo do sada probali. HTC Desire ima dobru FM radio aplikaciju, a kako bi se slušao radio moraju se povezati slušalice (kasnije je moguće uključiti zvučnik) koje služe kao antena.
Iznenađuje da HTC Desire ne dolazi niti sa jednim video plejerom. Istina, 3GP filmovi koje snimite kamerom reprodukuju se iz foto galerije. Treba biti jasan i reći da Android nije najbolja platforma ukoliko želite da gledate dosta filmova. Precizni da budemo, ukoliko te filmove pre toga ne konvertujete. Ukoliko imate solidno brz računar i ne mrzi vas da filmove i video klipove “prebacite” u MP4 pogodan za Android, onda nećete imati nikakvih problema, ali Android i dalje nema kvalitetno rešenje koje “guta” razne formate, kao što to možemo naći pre svega na Windows Mobile, ali i na (pomalo zaboravljenom) Symbianu.
Google Nexus One telefon nas je oduševio kada je reč o pregledu web strana. Najviše zbog brzine učitavanja koja je bila osetno bolja nego na bilo kom drugom mobilom telefonu. Ono po čemu je Desire drugačiji jeste mogućnost pokazivanja flash sadržaja na webu. Istina, Nexus One svakog dana može dobiti podršku za flash, ukoliko je već nije dobio. Ukoliko prikaz flasha ostavite, Desire će strane učitavati sporije od Nexus One (što se moglo očekivati), mada sudeći po pojedinim testiranjima širom interneta, ipak za nijansu brže od 3GS i HD2. Bolji rezultati se dobijaju ukoliko se flash isključi, ali ukoliko vam je 3G konekcija brza (sa dosta uračunatih MB) ili imate WiFi smatramo da nema razloga da isključujete flash. Kada se web strana učita, ona je prisutna cela i tokom brzih skrolovanja po ekranu prikazivanje je trenutno, što vidno bolje izgleda u odnosu na brza skrolovanja na iPhone i HD2. Multitouch opcija radi još bolje nego prilikom pregleda slika i praktično je rame uz rame sa Apple telefonima. Činjenica je da smo Nexus hvalili najviše zbog pregleda weba, a Desire zbog flasha može da bude samo bolji (učitavanja je ipak nešto sporije – jer je potrebno više podataka preneti). Istina, ubrzo se očekuje i novi iPhone telefon sa verzijom 4.0 operativnog sistema, gde očekujemo adekvatan odgovor na odličan posao u vezi sa webom koji je uradio Google Android.
Fabrička navigacija je u vidu Google Maps. Dva glavna problema su što Google Maps konstantno troši i traži internet, kao i to da tzv. “turn-by-turn” navigacija je daleko od savršene. Objektivne su šanse da Google Maps sa svim svojim pogodnostima kroz nekoliko godina nanese teške udarce industriji navigacija (u bilo kom obliku), ali ne danas. Dobra vest je da Android platforma ima solidan broj poznatih navigacionih rešenja, a u našim uslovima zbog detaljnih mapa su upotrebljivi NDrive i iGo. Ono što nam fali jeste kompletan iGo (ono što imaju iPhone i Android su tzv. “Amigo”) i Garmin. Kompletan (ili bolje reći napredan) iGo je ekskluziva Windows Mobile platforme, dok Garmin u poznatoj saradnji sa Asusom najavljuje Garmin-Asus uređaj na Androidu, pa iz te činjenice možemo da izvedemo nadu da će se pojaviti Garmin za druge Android uređaje.
Utisci
Telefoniranje pomoću HTC Desire obavlja se bez ikakvih problema. Ništa čudno nismo primetili u slušalici, a zamerke sa druge strane nismo imali. Telefon ima dobru vibraciju i kvalitetan, sasvim dovoljno glasan zvučnik koji dobro reprodukuje melodije. Bateriju bi bilo najbolje da punite svako veče. Naravno, baterija traje nešto duže od jednog dana, ali nema razloga da rizikujete da tokom (drugog) dana ostanete bez baterije. Naravno, HTC Desire može bez problema da izdrži dva dana bez punjenja ukoliko ga malo koristite, ali voleli bismo da vidimo osobu koja će da izdrži da ovaj ili bilo koji napredan telefon malo koristi. Takvim korišćenjem se gubi poenta ovakvog telefona.
HTC ima veliki broj prednosti i tek nekoliko mana od kojih ni jedna nije krupna. Naravno, ukoliko ste vezani za Symbian, iPhone ili Windows Mobile, teško ćete se odlučiti za Desire. Jednostavno želimo još jednom da naglasimo veliki napredak Google operativnog sistema, kao i aplikacija koje se (uglavnom besplatno) nalaze na Android Marketu. U delu o softveru opisali smo ono što najviše zameramo, pre svega celokupnoj Android platformi. Međutim kritikovati Android je svakoga dana sve teži posao, a kada vam neko uz to ponudi dobar hardver kao HTC u Desire telefonu, zaista je dobar trenutak zapitati se “koji će biti moj sledeći mobilni telefon”.
Kada kažemo dobar hardver, pre svega mislimo na procesor, memoriju i ekran, koji su sam vrh ponude koji može da se nađe kod mobilnih telefona. Ne smemo da zaboravimo ni solidnu kameru koja je više nego upotrebljiva, a pogotovo fantastično upakovano i čvrsto kućište. Istina, voleli bismo da je Desire nešto atraktivniji telefon, mada je uživo lepši nego na fotografijama. Činjenica da je ovo vrlo moguće najbolji telefon za pregled web strana je nešto što uvek treba imati na umu i ujedno i najveći adut ovog telefona, mada daleko od toga da on služi samo za web. HTC je se Sense UI učinio da Desire bude mnogima interesantan.
Da ne idu sve hvale na račun HTC i Google, potrudio se Vip Mobile. HTC Desire telefon je ponuđen po veoma atraktivnim cenama uz postpaid pakete, pogotovo kada se uzme u obzir činjenica koliko se Google Nexus One telefoni skupo prodaju po oglasima (pošto ih u zvaničnoj prodaji još uvek nema), od kojih je HTC Desire sigurno nešto bolji telefon. HTC Desire je bez obzira na nekoliko nedostataka telefon o kome trebate da razmislite pa čak i ako imate HTC HD2 ili iPhone 3GS. Za sve one koji nemaju napredni telefon, a žele da ga imaju, bila bi velika greška da ozbiljno ne razmotre nabavku HTC Desire telefona.
Za:
– kvalitet ekrana i veličina
– performanse
– multitouch
– pregled web strana + flash
– dimenzije
– kvalitet kućišta
– audio izlaz
– GPS, WiFi
– Sense UI – veliki izbor aplikacija i widgeta
– Android 2.1 Eclair
– integracija sa Facebook i sličnim servisima
Protiv:
– kursorski senzor
– video plejer
– izgled
– bolja kamera bi zaokružila proizvod
Telefon na test ustupio Vip mobile
