IP protokol i ruteri

IP protokol i ruteri

Ako su Ethernet LAN mreže osnovni gradivni blokovi Interneta, IP protokol i njegovi algoritmi rutiranja su vezivni element koji obitava u onom neuhvatljivom „prostoru između“ – praznini koja spaja, drži celu konstrukciju na okupu i omogućava funkcionisanje i robustnost mrežnog saobraćaja garantujući da će uprkos svim preprekama informacija uspeti da dopre do onoga kome je namenjena...

    Sadržaj

       

      Bojan Dančuo

      IP protokol i ruteri

      U prethodnom tekstu o topologiji Interneta smo napravili osnovnu podelu Internet protokola po slojevima. U ovom tekstu ćemo se baviti mrežnim slojem i njemu pripadajućim IP protokolom. Po deo mrežnog sloja postoji u svakom računaru i ruteru na mreži. Osnovna funkcija mrežnog sloja je da implementira uslugu komunikacije od računara do računara. U sklopu toga imamo dve osnovne radnje: prosleđivanje i rutiranje. Prosleđivanje podrazumeva transfer paketa od ulaznog do izlaznog linka istog rutera, dok rutiranje podrazumeva sve mrežne rutere, čijim se zajedničkim radom pomoću protokola rutiranja određuju putanje (rute) kojima paketi putuju od izvornog do odredišnog čvora. Da bismo upoznali prosleđivanje paketa zavirićemo unutar rutera, u njegovu hardversku arhitekturu i organizaciju. Zatim ćemo pogledati prosleđivanje na Internetu uključujući i famozni IP (Internet Protocol). Razmotrićemo adresiranje u mrežnom sloju i format IPv4 paketa. Pogledaćemo i prevođenje mrežnih adresa – NAT (network adress translation), fragmentaciju paketa, Internet protokol za kontrolne poruke – ICMP (Internet Control Message Protocol) i IPv6.

       

      Nećemo se udubljivati u algoritme rutiranja u mrežnom sloju, zato što su veoma složeni i postoje cele knjige posvećene samo toj tematici. Potrebno je samo da znamo da se posao rutiranja sastoji od pronalaženja dobrih putanja od pošiljalaca do primalaca i dve preovlađujuće kategorije algoritama rutiranja su rutiranje prema stanju linkova i rutiranje vektorima rastojanja.

      Prosleđivanje i rutiranje

      Uloga mrežnog sloja je naizgled jednostavna – da prenosi pakete od otpremnog do prijemnog računara. U tom poslu se mogu uočiti dve značajne funkcije mrežnog sloja: prosleđivanje i rutiranje. Prosleđivanje znači lokalnu aktivnost rutera prilikom prenosa paketa sa interfejsa ulaznog linka u odgovarajući interfejs izlaznog linka. Rutiranje znači sveukupni proces određivanja putanje sa kraja na kraj kroz celu mrežu kojom će paketi ići, od izvora do odredišta. Ako upotrebimo analogiju sa putovanjem kolima, gde vozač putuje iz jednog grada u drugi i pri tome mora da prođe kroz niz raskrsnica, prosleđivanje bi bilo prolazak kroz jednu od raskrsnica, dok bi rutiranje bilo proces planiranja celokupnog puta, gde vozač sa kartom u ruci bira jednu od više mogućih putanja gde se svaka sastoji od niza segmenata koji se spajaju na raskrsnicama. Svaki ruter ima tabelu prosleđivanja. Ruter prosleđuje paket tako što ispituje vrednost jednog polja u zaglavlju pristiglog paketa i tu vrednost koristi kao indeks za tabelu prosleđivanja. Rezultat dobijen iz tabele ukazuje na interfejs rutera na koji treba proslediti paket. Sada se verovatno pitate kako se uopšte formiraju i konfigurišu tabele prosleđivanja u ruterima. Odgovor je da algoritmi rutiranja određuju vrednosti koje se stavljaju u ruterske tabele. Algoritam rutiranja može da bude centralizovan (kada se algoritam izvršava na jednoj centralnoj lokaciji, a informacije za rutiranje se preuzimaju na svim ruterima) ili decentralizovan (kada se na svakom ruteru izvršava deo distribuiranog algoritma rutiranja). U oba slučaja, ruter prima poruke protokola rutiranja koje se koriste za konfigurisanje tabele prosleđivanja.

      Modeli mrežne usluge

      Kada transportni sloj u otpremnom računaru preda paket mrežnom sloju, da li on može da računa na to da će mrežni sloj isporučiti paket na odredište? Kada se šalje više paketa, da li će oni biti isporučeni transportnom sloju prijemnog računara istim redom kojim su poslati? Da li će razmak između slanja dva paketa biti jednak razmaku između njihovog primanja? Da li će mreža obezbediti ikakvu povratnu informaciju o zagušenju? Odgovori na ova i na mnoga druga pitanja zavise od modela usluge koju pruža mrežni sloj. Za razliku od nekih drugih tehnologija, koje funkcionišu na principu virtuelnih kola (ATM npr.) i pružaju uslugu sa konekcijom, Internet je zasnovan na paketnom protokolu koji zapravo garantuje samo da će pružiti uslugu najboljeg pokušaja, tj. da će se potruditi da paket stigne na odredište, ali ne garantuje ni redosled, ni kašnjenje, niti da će paket uopšte stići. Pitate se kako onda uopšte Internet funcioniše i ovako kako funkcioniše? Istina je da u nekim trenucima velikog opterećenja, Internet deluje kao da je na ivici pucanja i prosto osećate kako se paketi muče da stignu do vas. Ipak, ovaj način funkcionisanja omogućava izuzetnu fleksibilnost i iskorišćenje propusne moći jer svi korisnici dele kapacitete linka koji bi u slučaju nekog drugog modela usluga bili rezervisani i neupotrebljivi.
      Situacija usluge sa konekcijom je kao kada telefonirate i držite otvorenu vezu, pričali u tom trenutku ili ne. Garantuje vama mogućnost razgovora, ali ako neko drugi želi da pozove dok su sve veze u centrali u upotrebi, dobiće signal zauzeća. Paketni protokol bi svaku tišinu tokom razgovora iskoristio da nekom drugom stavi taj resurs na raspolaganje, što bi omogućilo mnogo većem broju ljudi da razgovara, ali bi moglo da dovede do progutanih reči i usporenog razgovora zbog potrebe da se neki delovi razgovora ponove u trenucima kada je mreža izuzetno opterećena.

      Paketne mreže

      U paketnim mrežama, kad god krajnji sistem hoće da pošalje paket, on stavi u njega adresu krajnjeg odredišnog sistema i zatim ubaci paket u mrežu. Tokom prenosa od izvora do odredišta, paket prolazi kroz niz rutera, a svaki od ovih rutera koristi adresu odredišta u paketu za njegovo prosleđivanje. Konkretno, svaki ruter ima tabelu prosleđivanja u kojoj se adrese odredišta preslikavaju u interfejse linkova. Kada paket stigne u ruter, ruter koristi adresu odredišta paketa da bi u tabeli prosleđivanja pronašao odgovarajući interfejs izlaznog linka. Ruter zatim prosleđuje paket na taj interfejs izlaznog linka. Da biste bolje shvatili postupak pretraživanja tabele, pogledaćemo jedan konkretan primer. Uzmimo da sve adrese odredišta imaju 32 bita (dužina odredišne adrese u IPv4 paketu). U gruboj implementaciji, tabela prosleđivanja bi imala po jednu stavku za svaku moguću adresu odredišta. Pošto postoji više od 4 milijarde mogućih adresa, ta opcija nikako ne dolazi u obzir. Tabela prosleđivanja bi bila stravična. Pretpostavimo zatim da naš ruter im četiri linka, numerisana od 0 do 3, i da pakete treba proslediti na interfejse linkova na sledeći način:

       

      Raspon odredišnih adresa

      Interfejs linka

      11001000 00010111 00010000 00000000
      do
      11001000 00010111 00010111 11111111

      0

      11001000 00010111 00011000 00000000
      do
      11001000 00010111 00011000 11111111

      1

      11001000 00010111 00011001 00000000
      do
      11001000 00010111 00011111 11111111

      2

      inače

      3

      Sasvim je jasno da u ovom slučaju nije potrebno imati 4 milijarde adresa prosleđivanja u tabeli rutera. Mogli bismo, na primer, da imamo tabelu prosleđivanja sa samo četiri stavke:

      Prefiks

      Interfejs linka

      11001000 00010111 00010

      0

      11001000 00010111 00011000

      1

      11001000 00010111 00011

      2

      inače

      3

      Sa ovakvom vrstom tabele prosleđivanja, ruter među stavkama u tabeli traži prefiks odredišne adrese paketa. Ako postoji jednakost, ruter prosleđuje paket na link pridružen toj vrednosti. Na primer, pretpostavimo da je odredišna adresa paketa 11001000 00010111 00010110 10100001. Pošto je prefiks od 21 bita ove adrese jednak prvoj stavci u tabeli, ruter prosleđuje paket na interfejs linka 0. Ako prefiks nije jednak ni jednoj od prve tri stavke, ruter će proslediti paket na interfejs 3. Mada ovo izgleda prilično jednostavno, tu postoji jedna značajna suptilnost. Možda ste primetili da je moguće da odredišnoj adresi odgovara više stavki. Na primer, prvih 24 bita adrese 11001000 00010111 00011000 10101010 jednako je drugoj stavci tabele, a prvih 21 bita je jednako trećoj stavci. U slučaju više jednakosti ruter primenjuje pravilo jednakosti najdužeg prefiksa, tj. pronalazi najdužu jednaku stavku tabele i prosleđuje paket na interfejs linka pridružen najdužem odgovarajućem prefiksu.

      Naravno, da bi pravilo jednakosti najdužeg prefiksa moglo da se koristi, svaki interfejs izlaznog linka treba da bude zadužen za prosleđivanje velikog broja susednih odredišnih adresa. Internet adrese se obično i dodeljuju hijerarhijskim principom tako da u tabelama prosleđivanja većine rutera preovlađuje to svojstvo susednosti. Mada ruteri u paketnim mrežama ne održavaju nikakve informacije o stanju konekcija, oni ipak u svojim tabelama održavaju informacije o stanju prosleđivanja. Međutim, ove informacije se menjaju relativno sporo. Algoritmi rutiranja ažuriraju tabele prosleđivanja u intervalima od približno jednog do pet minuta. Pošto se tabele prosleđivanja mogu menjati bilo kad, niz paketa koji se šalju od jednog krajnjeg sistema u drugi mogu da prođu različitim putanjama kroz mrežu i mogu da stignu izvan redosleda. Iako ne reaguje trenutno, upravo ovaj sistem ažuriranja omogućava da Internet funkcioniše i ako celi delovi mreže prestanu da rade (što bi bila recimo posledica zamišljenog scenarija atomskog rata, u vreme kada je nastao ARPANET, preteča Interneta), dok god postoji barem jedna ruta od početnog do krajnjeg računara.

      Iako IP protokol deluje kao protokol sa dosta nedostataka, pogotovo u oblasti garantovanja kvaliteta usluge, on zapravo veoma dobro ispunjava svoju ulogu. Nastao je iz potrebe da se međusobno povežu razne vrste računara i računarskih mreža, a išlo se na to da bude što jednostavniji i omogući što lakše dodavanje novih servisa (world wide web recimo nije postojao kada je IP protokol zamišljen). Po potrebi se dodatne funkcionalnosti onda implementiraju na višim nivoima, isporuka u redosledu, pouzdani transfer podataka (TCP protokol), kontrola zagušenja i DNS razrešavanje imena. Postoje inicijative da se uvedu alternativni protokoli koji bi mogli da garantuju zahtevani protok za određene usluge, ali IP će očigledno biti još dugo dominantan, što u svojoj trenutno aktuelnoj inkarnaciji IPv4, što u dolazećoj IPv6.

      Šta se nalazi u ruteru?

      Ruteri imaju četiri osnovne komponente:

      Ulazni port – Ulazni port vrši nekoliko funkcija. Funkcije fizičkog sloja time što je vezan za završetak fizičkog linka koji ulazi u ruter, funkcije sloja veze podataka, kao i funkcije pretraživanja tabele i prosleđivanja tako da paket prosleđen kroz komutatorsku mrežu rutera izađe na odgovarajućem izlaznom portu. Kontrolni paketi prosleđuju se od ulaznog porta procesoru rutiranja.

      Komutatorska mreža – Komutatorska mreža povezuje ulazne portove rutera sa njegovim izlaznim portovima.

      Izlazni portovi – Izlazni port čuva pakete koji su mu prosleđeni kroz komutatorsku mrežu, a zatim ih predaje na izazni link izvršavajući inverzne operacije u odnosu na ulazni port.

      Procesor rutiranja – Procesor rutiranja izvršava protokole rutiranja, održava informacije o rutiranju i tabele prosleđivanja i obavlja funkcije upravljanja mrežom u ruteru.

      Funkcija pretraživanja tabele i prosleđivanja u ulaznom portu ključna je za funkciju prosleđivanja u ruteru. U mnogim ruterima, ovde se utvrđuje izlazni port na koji će se pristigli paket proslediti kroz komutatorsku mrežu, a izbor izlaznog porta vrši se pomoću informacija iz tabele prosleđivanja. Mada tabelu prosleđivanja izračunava procesor rutiranja, njene kopije se obično čuvaju u svakom ulaznom portu i procesor rutiranja ih, po potrebi, ažurira. Pošto se lokalne kopije tabele prosleđivanja nalaze u svakom ulaznom portu, oni mogu da donose odluke o prosleđivanju bez pomoći centralizovanog procesora rutiranja. Takvim decentralizovanim prosleđivanjem izbegava se nastajanje uskog grla na jednom mestu u ruteru. Ako ruter ima ograničene mogućnosti obrade na ulaznom portu, on će jednostavno proslediti paket centralnom procesoru rutiranja koji će zatim pretražiti tabelu prosleđivanja i proslediti paket odgovarajućem izlaznom portu. Taj pristup se koristi kada radna stanica ili server služe kao ruter. Procesor rutiranja je tu zapravo CPU radne stanice, a ulazni port je mrežna karta (recimo Ethernet NIC).

       

      Već smo spomenuli kako se radi pretraživanje tabele prosleđivanja i taj proces je sam po sebi jednostavan. Problem nastaje kada ruteri na nekom važnom čvorištu moraju da obrade milione pretraživanja u sekundi. Tu se onda pribegava raznim optimizacijama. Tabele rutiranja se čuvaju u vidu stabla podataka radi bržeg pretraživanja, uvodi se specijalizovana memorija – CAM (Content Addressable Memory), kao i određena količina brze keš memorije u kojoj se čuvaju nedavno korišćene stavke iz tabele jer je velika verovatnoća da će ubrzo ponovo biti u upotrebi. Kada se jednom utvrdi izlazni port paketa, on se prosleđuje u komutator. Međutim, paket može privremeno da se blokira pre ulaska u komutator, ako je on trenutno zauzet paketima iz drugih ulaznih portova. Blokirani paket onda mora da čeka u redu ulaznog porta dok se komutator ne oslobodi. Komutatorska mreža se nalazi u samom srcu rutera, a paketi se kroz komutatorsku mrežu prosleđuju iz ulaznog porta u odgovarajući izlazni. Komutiranje se može obaviti na više načina u zavisnosti od hardverske implementacije.

      Komutiranje preko memorije – Najjednostavniji prvi ruteri su često bili računari u kojima se komutiranje između ulaznih i izlaznih portova obavljalo pod direktnom kontrolom procesora. Ulazni i izlazni portovi funkcionisali su kao uobičajeni ulaz/izlaz uređaji u operativnom sistemu, a ulazni port je generisao prekid procesoru rutiranja uvek kada bi stigao paket. Paket se tada kopirao iz ulaznog porta u procesorsku memoriju, procesor rutiranja je zatim izdvajao odredišnu adresu iz zaglavlja, tražio odgovarajući izlazni port u tabeli prosleđivanja i kopirao paket u privremenu memoriju izlaznog porta. U ovom slučaju, ako je memorijski propusni opseg takav da u memoriju može da se upiše ili iz nje pročita B paketa u sekundi, tada je ukupna propusna moć komutatora manja od B/2. Mnogi savremeni ruteri takođe komutiraju putem memorije. Glavna razlika je u tome što traženje odredišne adrese i smeštanje u memoriju obavljaju procesori na ulaznoj linijskoj kartici.

      Komutiranje putem magistrale – Kod ovog rešenja ulazni portovi prenose paket direktno u izlazni port preko zajedničke magistrale, bez intervencije procesora rutiranja. Iako se procesor rutiranja ne uključuje u transfer na magistrali, pošto se magistrala deli po njoj se može prenositi samo jedan po jedan paket. Ako paket stigne na ulazni port dok je magistrala zauzeta transferom drugog paketa, on se blokira u redu čekanja ulaznog porta. Pošto svaki paket mora da prođe kroz tu jednu magistralu, propusni opseg komutiranja u ruteru ograničen je brzinom magistrale. Pošto današnja tehnologija omogućava velike propusne moći magistrale (2 Gbit/s i više), ovaj vid komutiranja je često dovoljan za sve mreže koje nisu na čvorištima sa izuzetno velikim saobraćajem.

      Komutiranje putem višestruko povezane mreže – Jedan od načina da se prevaziđe ograničenje na propusni opseg jedne zajedničke magistrale je upotreba složenije višestruko povezane mreže koja se sastoji od 2n magistrala koje povezuju n ulaznih portova sa n izlaznih portova. Paket koji stigne na ulazni port putuje po horizontalnoj magistrali vezanoj za ulazni port, dok se ne ukrsti sa vertikalnom magistralom koja ide do željenog izlaznog porta. Ako je vertikalna magistrala koja ide ka izlaznom portu slobodna, paket se prenosi u izlazni port. Ako je vertikalna magistrala zauzeta transferom paketa iz nekog drugog ulaznog porta u ovaj isti izlazni port, pristigli paket se blokira i mora da ostane u redu čekanja ulaznog porta. Ovakve komutatorske mreže omogućavaju veoma velike brzine (60 Gbit/s i više). Sistem obrade u izlaznom portu uzima pakete koji su se čuvali u memoriji izlaznog porta i prenosi ih preko izlaznog linka. Redovi čeknja i upravljanje privremenom memorijom potrebni su kada komutatorska mreža predaje pakete izlaznom portu brzinom većom od brzine izlaznog linka. Redovi čekanja se mogu formirati i na ulaznim i na izlaznim portovima. U oba slučaja, kako ti redovi rastu, ako se potroši privremena memorija rutera doći će do gubitka paketa. Tačno mesto gde se paket gubi zavisiće od opterećenja saobraćajem, relativne brzine komutatoske mreže i brzine linija. Redosled prosleđivanja paketa na izlaznom portu može biti jednostavan, gde se paketi šalju onim redosledom kojim i pristižu, ali mogu biti i složeniji, kada uključuju neki oblik garancije kvaliteta usluge i određena vrsta paketa ima prioritet u odnosu na ostale. Postoje i razni algoritmi za izbor koji paketi će biti prvi odbačeni u slučaju prepunjene memorije.

      Format IPv4 paketa

      Ključna polja IPv4 paketa su sledeća:

      Broj verzije – 4 bita navode verziju protokola IP za taj paket.

      Dužina Zaglavlja – 4 bita koja određuju dužinu zaglavlja sa opcijama, tj. gde počinju sami podaci. Većina IP paketa ne sadrži opcije, pa je tipična dužina zaglavlja 20 bajtova.

      Vrsta usluge – Bitovi koji određuju tip paketa, da bi mogli da se diferenciraju paketi većeg ili manjeg prioriteta.

      Dužina paketa – Ovo je ukupna dužina IP paketa (zaglavlje plus podaci), izražena u bajtima. Pošto je ovo polje dužine 16 bita, teoretski maksimalna dužina IP paketa je 65.535 bajtova. Međutim, retko se dešava da su paketi veći od 1500 bajtova.

      Identifikator, oznake i offset fragmentacije – Ova tri polja su vezana za IP fragmentaciju. IPv6 ne dozvoljava fragmentaciju u ruterima.

      Vreme važenja – TTL (time-to-live) je polje koje služi da bi se sprečilo kruženje paketa u mreži. Ovo polje se smanjuje za 1 u svakom ruteru u kome se paket obrađuje. Ako dostigne vrednost 0, paket se odbacuje.

      Protokol – Vrednost ovog polja ukazuje na konkretan protokol transportnog sloja kojem treba predati podatke iz IP paketa. Na primer, vrednost 6 označava protokol TCP, dok vrednost 17 označava protokol UDP.

      Kontrolna suma zaglavlja – Kontrolna suma zaglavlja služi da pomogne ruteru u otkrivanju grešaka u primljenom IP paketu.

      IP adrese izvora i odredišta – Kada izvorni računar napravi paket, stavlja svoju IP adresu u polje IP adrese izvora, a adresu krajnjeg odredišta u polje IP adrese odredišta. Često izvorni računar utvrđuje adresu odredišta pomoću DNS pretraživanja.

      Opcije – Polje opcija omogućava proširivanje IP zaglavlja. Ova mogućnost je izbačena u IPv6.

      Podaci – Na kraju dolazimo do poslednjeg i najvažnijeg polja, razloga zašto IP paket uopšte postoji. U većini slučajeva, polje podataka sadrži segment transportnog sloja (TCP ili UDP) koji treba isporučiti na odredište. Međutim, polje podataka može sadržati i druge vrste podataka, kao što su ICMP poruke.

      Fragmentacija IP paketa

      Svi protokoli sloja veze ne mogu da prenose pakete iste veličine. Neki protokoli mogu da nose „velike“ pakete, dok drugi protokoli mogu da nose samo „male“. Ethernet paketi recimo ne mogu da prenesu više od 1.500 bajtova podataka. Maksimalna količina podataka koju može da prenese paket sloja veze naziva se maksimalna jedinica za transfer (MTU – maximum transfer unit). Pošto se svaki IP paket radi prenosa od jednog rutera do drugog enkapsulira u paket sloja veze, MTU protokla u sloju veze postavlja strogo ograničenje na dužinu IP paketa. Stroga veličina IP paketa nije toliki problem, problem je to što linkovi na ruti između pošiljaoca i odredišta možda koriste različite protokole sloja veze i svaki od tih protokola može da ima drugačiji MTU. Ako ruter primi IP paket veći od MTU vrednosti na izlaznom linku, dolazi do problema. Rešenje je da se podaci iz IP paketa „fragmentiraju“ na dva ili više manjih IP paketa, a zatim se ti manji paketi šalju preko izlaznog linka. Svaki od ovih manjih paketa naziva se fragment. Fragmenti moraju ponovo da se sastave pre nego što se predaju transportnom sloju na odredištu. Radi uštede na performansama i jednostavnosti, fragmenti se ne sastavljaju ponovo u ruterima, već tek kada stignu na odredišni sistem. Za ponovno sastavljanje paketa, odredišni računar koristi polja identifikacija, oznake i ofseta fragmentacije da bi utvrdio redosled paketa, kao i da li su svi fragmenti stigli do njega. Korisni podaci iz IP paketa se predaju transportnom sloju na odredištu tek pošto IP sloj potpuno rekonstruiše prvobitni IP paket. Ako jedan ili više fragmenata ne stigne do odredišta, paket se odbacuje i ne predaje se transportnom sloju. U slučaju TCP protokola transportnog sloja, TCP će obaviti oporavak od ovog gubitka tako što će zahtevati da izvor ponovo pošalje podatke iz prvobitnog paketa.

      IPv4 adresiranje

      Granica između računara i fizičkog linka se naziva interfejs. Ruter, pošto ima zadatak da prosleđuje pakete sa jednog linka i prosleđuje ga na neki drugi, ima više interfejsa, po jedan za svaki link. Pošto svaki računar i ruter može da šalje i prima IP pakete, IP zahteva da svaki interfejs računara i rutera ima svoju IP adresu. Prema tome, IP adresa je tehnički pridružena interfejsu, a ne računaru ili ruteru koji sadrži taj interfejs. Svaka IP adresa dugačka je 32 bita (četiri bajta), pa tako postoji ukupno 232, odnosno oko 4 milijarde mogućih IP adresa. Te adrese se obično pišu u takozvanoj decimalnoj notaciji sa tačkama, u kojoj se svaki bajt adrese zapisuje u decimalnom obliku, a od ostalih bajtova u adresi se razdvaja tačkama, na primer 193.32.216.9. Broj 193 je decimalna vrednost prvih osam bitova u adresi, broj 32 drugih osam bitova itd. Prema tome, adresa 193.32.216.9 je u binarnom obliku 11000001 00100000 11011000 00001001. Svaki interfejs u svakom računaru i ruteru na Internetu mora da ima IP adresu koja je globalno jedinstvena (osim interfejsa iza NAT-a). Ove adrese se, međutim, ne mogu birati proizvoljno, već jedan deo IP adrese interfejsa određuje podmreža (subnet) na koju je povezan. Na sledećoj slici imamo primer IP adresiranja i interfejsa:

       

      Ovde jedan ruter (sa tri interfejsa) povezuje sedam računara. Pogledajte bolje IP adrese dodeljene interfejsima računara i rutera. Tri računara u gornjem levom delu slike i interfejs rutera sa kojim su povezani imaju IP adrese u obliku 223.1.1.xxx. To jest, svi imaju ista 24 bita IP adrese. Oni su takođe međusobno povezani jednim jedinim fizičkim linkom bez ikakvih posrednih rutera. To bi mogao da bude, na primer, Ethernet LAN. U IP žargonu, interfejsi ta tri računara i gornji levi interfejs u ruteru čine jednu podmrežu (subnet). IP adresiranje dodeljuje ovoj podmreži adresu: 223.1.1.0/24, gde oznaka „/24“, koja se zove maska podmreže (subnet mask), znači da levih 24 bita 32-bitne veličine predstavljaju adresu podmreže. Svako novi računar koji se poveže na tu podmrežu morao bi da ima adresu u obliku 223.1.1.xxx.

      Na sledećoj slici imamo prikaz tri podmreže sa njihovim maskama:
       

      Pored LAN segmenata i direktni linkovi između dva rutera, tj. njihovih interfejsa, čine zasebnu podmrežu, jer i njihovi interfejsi čine mali nezavistan segment u prostoru IP adresa. Strategija dodeljivanja adresa na Internetu poznata je kao besklasno međudomensko rutiranje CIDR (Classless Interdomain Routing). CIDR uopštava pojam adresiranja podmreže. Kao kod adresiranja podmreže, 32-bitna IP adresa se deli na dva dela opet u decimalnom obliku sa tačkama a.b.c.d/x, gde x označava broj bitova u prvom delu adrese. Najznačajnijih x bitova u adresi oblika a.b.c.d/x, čini mrežni deo IP adrese i često se naziva prefiksom adrese. Organizaciji se obično dodeljuje blok susednih adresa, tj. raspon adresa sa zajedničkim prefiksom. Kada ruter van organizacije prosleđuje paket čije je odredište adresa u organizaciji, dovoljno je da uzme u obzir samo vodećih x bitova adrese. To značajno smanjuje veličinu tabela prosleđivanja u ruterima. Organizacija zatim može po potrebi taj blok adresa da podeli u okviru same sebe na manje podmreže, gde se onda broj x bitova u maskama podmreža povećava. Dok nije bio prihvaćen CIDR, mrežni deo IP adrese je morao da bude dugačak 8, 16 ili 24 bita, po adresnoj šemi poznatoj kao adresiranje zasnovano na klasama, jer su podmreže koje su imale 8, 16 ili 24 bita bile poznate kao mreže klase A, B, odnosno C. Zahtev da deo IP adrese koji se odnosi na mrežu bude tačno jedan, dva ili tri bajta pokazao se problematičnim za podršku sve većeg broja organizacija sa malim i srednjim podmrežama. Podmreža klase C (/24) mogla bi da sadrži samo 28-2=254 računara (dve od 28=256 adresa rezervišu se za posebnu upotrebu), što nije dovoljno za mnoge organizacije. Međutim, podmreža klase B (/16), koja može da podrži do 65.534 računara je prevelika. U adresiranju zasnovanom na klasama organizacija koja je imala 2.000 računara obično je dobijala adresu podmreže klase B. To je dovelo do naglog trošenja adresnog prostora klase B i loše iskorišćenosti dodeljenog adresnog prostora. U slučaju organizacije sa 2.000 računara, ostalo bi neiskorišćeno 63.000 adresa koje su mogle biti dodeljene drugim organizacijama. Moramo pomenuti i jednu drugu vrstu IP adrese. IP adresa za difuzno emitovanje, 255.255.255.255. Kada računar emituje paket sa adresom odredišta 255.255.255.255, poruka se isporučuje svim računarima u istoj podmreži. Ruteri opciono prosleđuju tu poruku i susednim IP podmrežama, mada to obično ne rade. Difuzno emitovani IP paket se koristi kod DHCP servisa recimo.

      Dobijanje adresa računara

      Kada organizacija pribavi blok adresa od svog posrednika Internet usluga, onda može da dodeli pojedinačne IP adrese računarima i interfejsima rutera u okviru svoje organizacije. Za adrese interfejsa rutera, sistem administrator ručno konfiguriše IP adrese, dok računar može da dobije IP adresu na sledeća dva načina:

      Ručno konfigurisanje – Sistem administrator ručno konfiguriše IP adresu računara.

      Protokol za dinamičko konfigurisanje računara (DHCP, Dynamic Host Configuration Protocol) – DHCP omogućava računaru da dobije automatski Ip adresu, kao i da sazna dodatne informacije kao što je adresa njegovog rutera (gateway) i adresa DNS servera. DHCP je „plug-and-play“ protokol i može veoma da olakša život mrežnim administratorima. DHCP takođe ima široku primenu u kućnim mrežama, kao i u bežičnim LAN-ovima gde računari često pristupaju mreži i napuštaju je.
      Mrežni administrator može da konfiguriše DHCP tako da određeni računar dobije stalnu IP adresu, tj. da mu se svaki put kada pristupi mreži dodeli ista adresa. DHCP se često koristi i u slučaju kada organizacija nema dovoljno IP adresa, pa se onda putem DHCP-a svakom računaru dodeli privremena IP adresa koja se oslobodi kada on više nije na mreži. Drugi značajan razlog za njegovu široku primenu je pojava mobilnog računarstva, gde korisnici sa svojim laptopovima često menjaju lokaciju i pristupaju raznim mrežama gde im je potreban pristup samo dok su fizički tamo prisutni.

      Prevodioci mrežnih adresa (NAT-ovi)

      Svaki uređaj sposoban za IP mora da ima IP adresu. S obzirom na sve veći broj takvih uređaja i postojanje čak i kućnih mreža, vrlo brzo bi došlo do problema sa podelom raspoloživih IP opsega. Tu na scenu stupa NAT (Network Adress Translation). U standardnoj kućnoj mreži ruter jedini ima pravu „Internet“ IP adresu, dok svi ostali računari u LAN-u imaju jednu od adresa koje pripadaju adresnom prostoru rezervisanom za privatne mreže.
       

      Privatne mreže

      veličina bloka

      IP adrese

      broj adresa

      subnet

      24-bitni blok

      10.0.0.0 – 10.255.255.255

      16.777.216

      10.0.0.0/8

      20-bitni blok

      172.16.0.0 – 172.31.255.255

      1.048.576

      172.16.0.0/12

      16-bitni blok

      192.168.0.0 – 192.168.255.255

      65.536

      192.168.0.0/16

      Adrese u okviru lokalne mreže iza NAT-a znače nešto samo drugim računarima u okviru te mreže. Čim se izađe van granica lokalne mreže u globalni Internet, te adrese više ne mogu da se koriste ni kao adresa izvorišta ni kao adresa odredišta pošto ima stotine hiljada mreža koje koriste te blokove adresa. Kako se onda sprovodi adresiranje ako se paketi šalju u globalni Internet ili se primaju sa Interneta gde su adrese obavezno jedinstvene? Odgovor se nalazi u NAT prevođenju. NAT ruter za spoljni svet ne izgleda kao ruter. Umesto toga, NAT ruter se prema spoljnom svetu ponaša kao jedan uređaj sa jednom IP adresom. U suštini, NAT ruter krije detalje kućne mreže od spoljašnjeg sveta. Računari u kućnoj mreži, a i ruter, u tom slučaju najčešće dobijaju IP adresu putem DHCP-a. Ruter dobija svoju adresu od DHCP servera ISP-a, a ruter se onda ponaša kao DHCP server koji obezbeđuje adrese za računare u adresnom prostoru kućne mreže pod kontrolom NAT DHCP rutera.

      Kako onda ruter zna kom internom računaru treba da prosledi dobijeni paket ako svi paketi koji do NAT rutera stižu iz regionalne mreže imaju istu IP adresu odredište (adresu interfejsa NAT rutera prema reginalnoj mreži)? Trik je u korišćenju NAT tabele prevođenja u NAT ruteru i u tome da se u stavke tabele osim IP adresa dodaju i brojevi portova. Uzmimo da korisnik sedi za računarom 10.0.0.1 u kućnoj mreži i zatraži web stranicu od nekog web servera (port 80) sa IP adresom 128.119.40.186. Računar 10.0.0.1 dodeljuje (proizvoljan) broj izvornog porta 3345 i salje paket u LAN. NAT ruter prima paket, pravi novi broj izvornog porta 5001 za njega, zamenjuje izvornu IP adresu svojom IP adresom za WAN 138.76.29.7 i zamenjuje broj izvornog porta 3345 sa 5001. Kada pravi novi roj izvornog porta NAT ruter može da izabere bilo koji broj izvornog porta koji se trenutno ne nalazi u NAT tabeli prevođenja. (Obratite pažnju na to da pošto polje za broj porta ima 16 bitova, protokol NAT može da podrži preko 60.000 istovremenih konekcija sa jednom samom WAN IP adresom tog rutera!) NAT u ruteru takođe dodaje stavku u svoju NAT tabelu prevođenja. Web server, u blaženom neznanju da je pristigli paket koji sadrži HTTP zahtev prepravljen u NAT ruteru, odgovara paketom čija je odredišna adresa IP adresa NAT rutera, a odredišni port mu je 5001. Kada taj paket stigne u NAT ruter, ovaj pomoću odredišne IP adrese i broja porta u svojoj NAT tabeli prevođenja pronalazi odgovarajuću IP adresu (10.0.0.1) i odredišni broj porta (3345) za čitač u kućnoj mreži. Ruter tada u paketu prepravlja odredišnu adresu i odredišni broj porta i prosleđuje paket u kućnu mrežu.

      NAT ima široku primenu poslednih godina, mada ima i velikih nedostataka. Za početak, u svojoj osnovnoj zamisli, portovi su namenjeni adresiranju procesa, a ne adresiranju računara. Ovo može dovesti do problema za servere koji se izvršavaju u kućnoj mreži, pošto serverski procesi čekaju dolazne pozive na dobro poznatim brojevima portova. Drugo, računari bi trebalo direktno međusobno da komuniciraju, a ne da usputni čvorovi menjaju IP adrese i brojeve portova. I treće, nedostatak IP adresa bi trebalo rešavati primenom IPv6, a ne krpiti rupe putem štapa i kanapa koje u ovom slučaju predstavlja NAT. Ipak, sviđalo se to nama ili ne, NAT je postao značajna komponenta Interneta. Još jedan veliki problem sa NAT-om je da on ometa P2P aplikacije, jer u P2P aplikaciji svaki ravnopravni učesnik mora biti u stanju da inicira TCP konekciju sa bilo kojim drugim učesnikom. Suština problema je da učesnik iza NAT-a ne može da preuzme ulogu servera i prihvata TCP konekcije, osim ako je NAT posebno konfigurisan za P2P aplikacije). Ovaj NAT problem se može prevazići ako se koristi treći posrednik u komunikaciji koji nije iza NAT-a za uspostavljanje inicijalne konekcije, ali to je prilično nezgrapno rešenje.

      ICMP: Internet Control Message Protocol

      ICMP koriste računari i ruteri za međusobno prenošenje informacija o mrežnom sloju. Najtipičnija upotreba ICMP-a je izveštavanje o greškama. Na primer, kada se izvršava Telnet, FTP ili HTTP sesija, možda ste naišli na poruku o grešci kao što je „Destination network unreachable“. Ta poruka je potekla od ICMP-a. U nekom trenutku, neki IP ruter nije mogao da pronađe putanju prema računaru navedenom u vašoj Telnet, FTP ili HTTP aplikaciji. Taj ruter i napravio i poslao vašem računaru ICMP poruku tipa 3 sa obaveštenjem o grešci. ICMP se često smatra delom IP-a, ali se u arhitekturi nalazi neposredno iznad IP-a pošto se ICMP poruke prenose unutar IP paketa, tj. ICMP poruke se prenose kao korisni podaci IP-a, isto onako kao što se prenose TCP ili UDP segmenti. Slično tome, kada računar primi IP paket u kome se kao protokol gornjeg sloja navodi ICMP, on demultipleksira paket ICMP-a, isto kao što bi ga demultipleksirao TCP-u ili UDP-u.
      ICMP poruke imaju polje tipa i polje šifre, a sadrže takođe zaglavlje i prvih osam bajtova IP paketa koji je doveo do nastanka ICMP poruke, tako da pošiljalac može da utvrdi koji je paket doveo do greške. ICMP poruke se ne koriste samo za signalizaciju greške. Čuveni ping koristi ICMP poruku tipa 8 sa šifrom 0 koju šalje ciljnom računaru. Kada ciljni računar vidi echo zahtev, on vraća ICMP odgovor tipa 0 sa šifrom 0. Traceroute je takođe implementiran pomoću ICMP poruka.

      IPv6

      Početkom 1990-ih godina pokrenuta je inicijativa za razvijanje naslednika za protokol IPv4. Osnovnu motivaciju predstavljalo je to što se uvidelo da 32-bitni adresni prostor IP-a počinje da se troši dok se broj novih podmreža i računara strahovitom brzinom povećava. Da bi se zadovoljila ova potreba za velikim adresnim prostorom, razvijen je novi IP protokol, IP protokol verzije 6 (IPv6). Projektanti protokola IPv6 iskoristili su tu priliku da ubace i poboljšaju i druge elemente na osnovu prikupljenog operativnog iskustva sa protokolom IPv4. Osnovne prenosti IPv6 u odnosu na IPv4 su, očigledno, proširene mogućnosti adresiranja. Umesto 32 bita za IP adresu, koliko ima IPv4, IPv6 uvodi 128 bitnu IP adresu. Ovo praktično znači da ne postoji šansa da se IPv6 adrese potroše u bilo kojoj predvidljivoj budućnosti. Broj mogućih IP adresa je 340.282.366.920.938.463.463.374.607.431.768.211.456, što znači da bukvalno svako zrno peska na svetu može da dobije svoju. Format zapisa IPv6 adresa je u osam grupa četvorocifrenih heksadecimalnih cifara, npr. 2001:0db8:85a3:0000:0000:8a2e:0370:7334.

      IPv6 paket ima kompaktnije zaglavlje veličine 40 bajta, koje je fiksne dužine. Takođe, IPv6 ne dozvoljava fragmentaciju paketa koja oduzima resurse. Početni i krajnji sistemi moraju u samom startu da se dogovore oko veličine paketa da bi se zatim toga pridržavali dok god komunikacija traje. Sa druge strane, maksimalna veličina paketa sada ide i do 4 GB. IPv6 uvodi i ICMPv6 koji podržava šifre za njegove nove funkcije. Sve je to sjajno i deluje kao logičan sledeći korak, ali tu postoji jedan veliki problem. Kako će ceo Internet zasnovan na IPv4 preći na IPv6? Problem je u tome što su novi sistemi osposobljeni za upotrebnu protokola IPv6 kompatibilni unazad tj. mogu da šalju, rutiraju i primaju IPv4 pakete, ali već postojeći sistemi osposobljeni za upotrebu protokola IPv4 ne mogu da barataju IPv6 paketima. Postoji nekoliko rešenja. Jedno rešenje bi bilo da se proglasi jedan dan D, datum i vreme kada bi se sve mašine na Internetu isključile i nadogradile sa protokola IPv4 na IPv6. Poslednja velika promena tehnologije (prelazak sa NCP na TCP) dogodila se pre 20-ak godina. Čak i tada kada je Internet bio mali, znalo se da takav granični dan nije moguć. Granični dan koji bi uključio na stotine miliona računara i milione administratora mreža i korisnika danas je još teže izvodljiv. Tako se došlo do dva pristupa koji mogu da se koriste odvojeno ili u kombinaciji za postepeno uvođenje IPv6 računara i rutera u svet kojim vlada IPv4 sa dugoročnim ciljem da svi IPv4 čvorovi jednog dana pređu na IPv6.

      Verovatno najprostiji način da se uvedu čvorovi sposobni za IPv6 jeste pristup sa dvostrukim stekom, u kojem IPv6 čvorovi imaju takođe i kompletnu implementaciju protokola IPv4. Takav čvor osposobljen je za slanje i primanje obe vrste paketa. Kada sarađuje sa IPv4 čvorom, čvor IPv6/IPv4 može da koristi IPv4 pakete, a kada sarađuje sa IPv6 čvorom koristiće IPv6 pakete. IPv6/IPv4 čvorovi moraju da imaju obe vrste adresa, a moraju da budu u stanju da odrede da li je drugi čvor osposobljen za IPv6. Taj problem se može rešiti pomoću DNS-a koji može da vrati IPv6 adresu ako je traženi čvor osposobljen za IPv6, a inače vraća IPv4 adresu. U ovom pristupu, ako je bilo pošiljalac ili primalac osposobljen samo za IPv4, mora se koristiti IPv4 paket. Zbog toga je moguće da dva čvora osposobljena za IPv6 na kraju u suštini jedan drugome šalju IPv4 pakete. Jedna alternativa rešenju sa dvostrukim stekom, poznata je kao tunelovanje (tunneling). Osnovna ideja tunelovanja je sledeća. Uzmimo da dva IPv6 čvora žele da komuniciraju IPv6 paketima, ali su međusobno povezani preko usputnih IPv4 rutera. Usputne IPv4 rutere između dva IPv6 rutera nazivamo tunelom. Kada se koristi tunelovanje, IPv6 čvor na otpremnoj strani tunela uzima ceo IPv6 paket i stavlja ga u polje podataka IPv4 paketa. Taj IPv4 paket se zatim adresira IPv6 čvoru na prijemnoj strani tunela i šalje prvom čvoru u tunelu. Usputni IPv4 ruteri u tunelu rutiraju ovaj IPv4 paket među sobom, kao što bi radili sa bilo kojim drugim paketom, u blaženom neznanju da taj IPv4 paket sadrži ceo IPv6 paket. IPv6 čvor na prijemnoj strani tunela konačno prima IPv4 paket (to zapravo i jeste odredište Pv4 paketa), utvrđuje da IPv4 paket sadrži IPv6 paket, izdvaja ga i zatim ga rutira isto kao da ga je primio od direktno povezanog IPv6 susednog čvora.

      Iako su neke tehnike odložile neophodnost uvođenja IPv6 (NAT npr.), taj prelazak je neizbežan i samo je pitanje vremena kada će on postati dominantan na Internetu, iako se ti odvija jako sporo. Jedna važna lekcija koju možemo naučiti iz iskustva sa protokolom IPv6 jeste da je užasno teško menjati protokole mrežnog sloja. Takve promene su slične situaciji kada bismo hteli da menjamo temelje kuće, što se teško postiže bez rušenja cele građevine ili barem privremenog raseljavanja njenih stanovnika. Nadajmo se će ipak sve proći bez previše potresa i da ćemo u nekoj budućnosti gledati na današnje vreme i smejati se u čudu kako smo uspevali tako dugo da guramo sa arhaičnim IPv4 i njegovim ograničenjima. A sada, vreme je da pogledamo kako zapravo izgleda i funkcioniše neki pravi ruter, ne nacrtan na papiru već otelotvoren u metalu i plastici…

      DIR-100

      DIR-100 spada u lakšu kategoriju rutera, predviđenu za kuću ili manju firmu. To ne znači da ne poseduje neke od naprednijih funkcija koje mogu da budu vrlo korisne u slučaju da želite recimo da hostujete WEB ili FTP sajt, ali za one koji ne žele da se bave tim stvarima ovaj ruter će savršeno raditi posao i bez ikakvih podešavanja. Idealno rešenje sa ljude koji žele da podele Internet pristup između više računara u kući.
       

      DIR-100 poseduje jedan WAN i četiri LAN Ethernet porta. Svi portovi su auto-sensing i automatski će se prilagoditi vrsti kabla (straight-through ili cross-over), podržavaju brzine od 10 i 100 Mbit/s preko standardnog CAT5 UTP kabla.
       

      Da vidimo sada kako bi mogla da izgleda jedna kućna mreža povezana ovim ruterom:

      Naravno, retko ko će imati četiri desktop računara kod kuće, ali umesto nekog od njih lako može doći laptop, a u današnje informatičko vreme nije nezamislivo da svaki član porodice poseduje po jedan. Ako zatreba, na bilo koji od četiri LAN porta može se povezati switch i tako još više povećati broj mogućih klijenata rutera.
      DIR-100 se podešava na način standardan za rutere, preko WEB interfejsa koji je u startu dostupan na default IP adresi rutera, 192.168.0.1.
      Sve mogućnosti standardne za ovaj tip uređaja su prisutne, NAT, firewall, port forwarding, DNS relay, DHCP server.

      Od naprednijih mogućnosti izdvojili bismo neke stvari:

      – Sposobnost kloniranja MAC adrese LAN adaptera u računaru, za slučaj da ISP vezuje autorizaciju prilikom pristupa za MAC adresu.
      – Rezervacija adresa na DHCP serveru za određene računare, kao i filtriranje pristupa preko MAC adresa.
      – Blokiranje pristupa browsera klijentskih računara određenim URL-ovima.
      – Mogućnost definisanja nekog od LAN portova kao demilitarizovane zone, gde je onda računar na tom portu potpuno otvoren ka Internetu.
      – Propuštanje VPN saobraćaja.
      – QoS (Quality of Service) koji omogućava prioritetizaciju nekih vrsta paketa, recimo zbog online igara ili VoIP-a.
      – Dynamic DNS servis koji omogućava automatski update simboličkog imena vašeg domena sa trenutnom IP adresom, ako koristite vid usluge ISP-a koji vam dinamički dodeljuje IP adresu.
      – Virtual Cable Tester omogućava testiranje LAN kablova i osnovnu dijagnozu uzroka neispravnosti, što može biti jako korisna opcija koja može drastično smanjiti potrebu za intervencijom servisera jer omogućava prosečnom korisniku da sam utvrdi uzroke problema na mreži.

      DIR-100 je ruter koji savršeno obavlja funkciju kojoj je namenjen bez potrebe za dodatnim podešavanjima koja bi zbunila kućnog korisnika, a poseduje i neke mogućnosti koje će napredniji korisnici umeti da cene. Jedina stvar koja mu nedostaje je mogućnost bežičnog povezivanja, ali njemu to ni nije namena, već zato postoji njegov stariji brat kojeg ćemo sada pogledati…
      DIR-300

      DIR-300 ruter ima iste mogućnosti kao i DIR-100, sa dodatkom podrške za bežično umrežavanje po 802.11 b i g standardu.

      Prva odmah uočljiva razlika u odnosu na mlađeg brata je prisustvo antene sa zadnje strane rutera, kao i još jednog LED-a za signalizaciju statusa bežične mreže.
       

      Sa zadnje strane je takođe gotovo identičan, osim neizbežne antene. Tu su jedan WAN i četiri LAN porta, autosensing kao i kod DIR-100.
       

      U našoj fiktivnoj kućnoj mreži, sa ovim ruterom dobijamo jednu novu dimenziju ako koristimo uređaje koji podržavaju WiFi – laptopove, PDA-ove ili smart mobilne telefone. Sada bismo imali mogućnost korišćenja Interneta u celoj kući bez ograničenja koje nam nameću kablovi. Signal je sasvim pristojnog intenziteta i bez problema je prolazio kroz nekoliko tanjih zidova i pokrivao klupicu u parku ispred kuće gde smo ga testirali.

      Wireless security podešavanja uključuju sada već standardne WEP, WPA, WPA2 i WPA/WPA2 sa RADIUS autentifikacijom za enterprise okruženja.
      Pored podešavanja vezanih za wireless, DIR-300 ima još jednu dodatnu opciju, a to je definisanje do 50 statičkih ruta koje imaju prioritet nad podrazumevanom tabelom rutiranja.

      DIR-300 je odlično rešenje za kućnu mrežu ili manje preduzeće koje pruža i dodatnu slobodu rada na laptopu, bilo gde u dometu wireless signala rutera sa velikom dozom bezbednosti ako se svi parametri pristupa podese kako treba. DSL-2740B

      DSL-2740B je wireless ruter nove generacije koji uz to ima u sebi i Annex A (za klasičnu telefonsku liniju, Annex B je za ISDN recimo) ADSL2+ modem koji teoretski omogućava ADSL brzine do 24Mbit/s.
       

      DLS-2740B je fizički nešto veći od prethodnih modela, mada se prepoznaje isti dizajn. Ono što upada u oči su čak tri antene za bežičnu vezu, koje su tu zbog toga što ruter podržava pored 802.11 b i g protokola i novi, 802.11 n protokol koji omogućava veće brzine.

      Sa zadnje strane vidimo opet dominantne tri antene koje su ušrafljene u svoja ležišta i imaju mogućnost usmeravanja. Od konektora više nema WAN Ethernet konektora, već je umesto njega tu RJ-11 konektor za telefonsku liniju. Za one koji koriste ADSL to onda znači jedan uređaj manje jer ruter obavlja i funkciju ADSL modema.

      Naša zamišljena kućna mreža je ostala bez modema koji je sa ovim ruterom nepotreban, a dobili smo teoretski mnogo veću brzinu bežične mreže. 802.11g protokol ima teoretski maksimum od 54 Mbit/s dok je teoretski maksimum 802.11n protokola čak 270 Mbit/s. Naravno, teorija i praksa su dve različite stvari, a 802.11n je i zahtevniji u smislu da traži veći broj antena sa obe strane da bi funkcionisao na većim brzinama. Ipak, dok smo ga testirali u kućnim uslovim sa laptopom koji podržava 802.11n kao klijentom, brzina je bila duplo veća nego sa ruterom po 802.11g standardu, što znači da ipak postoji veoma primetna razlika u performansama.

      Sve što je rečeno za prethodne rutere i njihovo konfigurisanje važi i za ovaj. D-Link je standardizovao prilično funkcionalan interfejs, a nove opcije kod DSL-2740B rutera su vezane za podešavanja i informacije o ADSL-u, kao i par dodatnih wireless opcija. Jedna od interesantnih novosti je posebno podešavanje QoS-a za wireless klijente. Sve u svemu, u pitanju je odlično all-in-one rešenje, koje posebno dobija na težini ako imate barem jedan WiFi uređaj sposoban za komunikaciju 802.11n standardom.

      Zainteresovani mogu da pogledaju galeriju slika sa DIR-100, DIR-300 i DSL-2740B ruterima:

      Rezime

      Koliko se samo toga odigrava u tom virtuelnom svetu u koji mi samo površinski zavirujemo i očekujemo da ispunjava sve naše prohteve ne razmišljajući previše o tome kako i zašto to sve funkcioniše. Ipak, kada zagrebemo malo dublje, ne možemo da ne budemo fascinirani našom sopstvenom genijalnošću. Čovek, kao rasa, stvorio je neke zaista neverovatne stvari, a Internet je apsolutno jedan od definišućih fenomena 21. veka. I tako, dok ruteri rutiraju, paketi putuju, a elektroni trče okolo i sudaraju se ispunjavajući naše naloge, praznina koja spaja dopušta nam da pružimo virtuelnu ruku i shvatimo da smo svi putnici na istoj grudvi zvezdane prašine, povezani mislima, željama, nadanjima, rečima, i Internet Prokotolom. Zahvaljujemo se firmi D-Link na ustupljenim ruterima, autorima knjige „Umrežavanje računara od vrha ka dnu sa Internetom u fokusu“, James F. Kurose i Keith W. Ross, koja je korišćena kao glavni izvor informacija za ovaj tekst, kao i vama, čitaocima, na pažnji.
       

      Uređaj na test ustupila kompanija D-Link

      Ostani u toku

      Prijavi se na newsletter listu i jednom nedeljno cemo ti poslati email sa najnovijim testovima i vestima iz sveta tehnologije.

      Hvala!

      Uspešno ste se prijavili na na naš newsletter! Proverite vaš email nalog kako bi potvrdili prijavu.

      Možda vam se svidi