Greška

Došlo je do greške.

How To: Dodavanje novog diska u desktop računar

19.01.2011 23:26 | 0 Software/Web

Dušan Kovačević

Kao što smo već rekli, procedura dodavanja novog hard diska je jedan od najjednostavnijih hardverskih poslova vezanih za računar. Uz to, moramo reći da je cela procedura dodatno olakšana pojavom novih generacija hard diskova, jer SATA standard nudi mnoge prednosti u odnosu na IDE/ATA koji je bio nezaobilazan do pre nekoliko godina. Naime, zbog prirode konekcije, moderne diskove je daleko lakše spojiti, i jedan kabl vodi od ploče do hard diska, dok drugi obezbeđuje napajanje ove komponente.

 

 

Pre nekoliko godina, u vreme kada je IDE standard bio dominantan, situacija je bila daleko složenija, i podrazumevala je podešavanje redosleda kojim će računar videti dodatne uređaje, bilo da su u pitanju hard diskovi ili optički uređaji. Na jedan konektor na ploči bilo je moguće povezati dva uređaja, kao i jumperom smeštenim na zadnju stranu sa konektorima odrediti njihov prioritet. Iako na papiru cela operacija izgleda jednostavno (preporučuje se da sistemski disk mora biti primarni uređaj na glavnoj IDE grani), u praksi je relativno često zbog nedovoljne pažnje dolazilo do problema. Većina IDE hard diskova se isporučuje sa jumperom podešenim u Master položaj, a ukoliko samo dodajete novi hard disk svakako je važno da ga prebacite u Slave režim rada pre ugradnje u računar.

 


Jumper je smešten na zadnjoj strani hard diska, između IDE konektora i priključka za napajanje, i najlakše ga je premestiti pincetom. Naravno, različiti proizvođači su koristili drugačije rasporede pa ne postoji uniformno objašnjenje kako novi disk treba jumperisati, ali svaki od njih ipak na hard disku štampa i dijagram koji će vam pružiti sve potrebne podatke. IDE hard diskovi, izuzev Master i Slave položaja, poseduju i treći, označen kao Cable Select, koji se može koristiti ukoliko koristite IDE kabl sa 80 žica – u tom položajuće onaj uređaj povezan na kranji konektor (najčešće crne boje) automatski biti prepoznat kao Master, a onaj povezan na srednji, obično sive boje, kao Slave.

Sa SATA standardom, kao što smo već rekli, tih problema nema – jedan disk, jedan kabl, jedan konektor na ploči. Zameniti ova dva standarda nije nimalo lako, čak bi rekli da je nemoguće, ukoliko pre kupovine bacite makar jedan pogled na novu komponentu.



Ugradnja diska

Ugradnja hard diska u računar

Procedura ugradnje je prilično jednostavna, i zahteva poznavanje korišćenja... šrafcigera. Potreban vam je model sa krstastom glavom (odnosno Philips Screwdriver, kako se kaže na engleskom), dodatni kabl za povezivanje hard diska sa matičnom pločom, slobodan konektor za napajanje i eventualno nekoliko šrafova. Ukoliko se radi o SATA disku, a vaše napajanje ne poseduje dovoljan broj strujnih konektora (mnoga slabija napajanja imaju samo dva priključka ovog tipa, obično već iskorišćena za primarni hard disk i optički uređaj), ne očajavajte, jer to ne znači da ćete ostati bez mogućnosti ugradnje dodatnog prostora za skladištenje podataka – moraćete potrošiti nešto malo novca za nabavku adaptera, kojim ćete 4-pinski Molex strujni konektor pretvoriti u oblik neophodan za povezivanje SATA hard diska.

 


Nakon isključivanja računara i uklanjanja naponskog kabla, što je svakako procedura koju je neophodno uraditi pre bilo kakve intervencije na računaru, potrebno je skinuti makar jednu stranicu kućišta. Ukoliko su skuplji modeli u pitanju, obično će ona desna omogućiti nesmetanu instalaciju hard diska, dok ćete u slučaju jeftinijih modela u nekom trenutku morati da skinete i drugu, kako bi novi hard disk učvrstili u kućištu, čime ćete smanjiti nepoželjne viibracije. Skuplja kućišta poseduju i posebna ležišta za hard diskove, pa je i ugradnja daleko lakša, i često vam neće biti potreban ni šrafciger.
 

 


Nakon što novi hard disk smestite u za to predviđeno ležište, potrebno je povezati kablove. Naravno, veoma je važno da sve bude učvršćeno kako treba, da ne bi imali probleme sa pouzdanošću, što je relativno čest problem, posebno u slučaju korisnika koji ovo rade po prvi put, i jednostavno se plaše da nešto ne polome.

Nakon što je i ovaj deo „operacije“ završen, potrebno je povezati strujni kabl, uključiti računar i ući u podešavanja BIOS-a. Naša preporuka bi svakako bila da ovo uradite bez zatvaranja kućišta, dok se ne uverite da je sve povezano kako treba. Naravno, to ćete utvrditi ukoliko se u za to predviđenoj sekciji pojavio novi uređaj. Ukoliko ugrađujete IDE hard disk, i nakon ulaska u BIOS ne vidite čak ni stari HDD, napravili ste propust u podešavanjima jumpera, pa je jedini način da problem rešite da otkačite sve kablove, skinete hard diskove i optičke uređaje i sva podešavanja još jednom proverite.

 


Ukoliko je sve u redu, ponovo ugasite računar, zašrafite hard diskove, zatvoriti kućište i pređite na naredni korak procesa, odnosno particionisanje i formatiranje novog hard diska.

 

Particionisanje i formatiranje

 

Particionisanje i formatiranje hard diska


Iako po pitanju particionisanja hard diskova ne postoji opšteprihvaćeno mišljenje šta je najbolje rešenje, po našem mišljenju ima itekako mnogo smisla podeliti hard disk na nekoliko particija. Razlog je pre svega u praktičnosti, posebno ukoliko imate samo jedan ili dva diska u računaru, jer ćete na ovaj način sebi omogućiti lakšu organizaciju podataka. Drugi razlog je povećana sigurnost sadržaja, budući da se tokom reinstalacije sistema obično gube podaci samo na jednoj, sistemskoj particiji, dok ćete ostalima moći bez problema da pristupite i nakon završetka procesa reinstalacije. Treći razlog je možda i najmanje važan, ali će nekima opet biti veoma interesantan. Naime, procesom particionisanja hard diska moguće je dobiti nešto malo performansi, zbog same organizacije podataka na ploče. Naime, glave koje upisuju i čitaju podatke prelaze manji put pri samom početku hard diska, pa će i zabeležene brzine biti nešto veće, dok će pri samom kraju dostupnog kapaciteta već značajno opadati.

 


Razlike mogu biti i drastične, i brzina čitanja se ponekad može i prepoloviti. Sa te strane, sprečavanje operativnog sistema da podatke eventualno upisuje na sam kraj hard diska doneće nešto malo performansi vašem računaru. Naravno, ne treba očekivati čuda, budući da čak i moderni diskovi klasične konstrukcije (odnosno mehanički, kakvih je i dalje najviše) postižu prilično veoma loše performanse kada je vreme pristupa malim fajlovima u pitanju, kakvih je u operativnom sistemu i najviše. Za ozbiljan napredak na ovom polju ipak ćete morati da uložite nešto više novca i kupite neki od mehaničkih hard diskova velike brzine, ili najbolje SSD drajv novije generacije.

Za šta god da se odlučite, particionisanje je moguće obaviti na nekoliko načina – iz same instalacije operativnog sistema, korišćenjem posebnih programa pomoću kojih je moguće to uraditi, ili iz aktivnog Windows operativnog sistema. Prvi način smo već obradili u tekstu koji se bavio (re)instalacijom operativnog sistema Windows, pa mu sada nećemo posvetiti dodatnu pažnju. Drugi je svakako nešto interesantniji, a pojedini diskovi sa koji je moguće podići računar i iskoristiti neku od mnogih ugrađenih alatki su veoma popularni među naprednim korisnicima. Jedna od takvih distribucija nosi ime Ultimate Boot CD, sadrži većinom potpuno besplatne, a opet veoma korisne alatke, koje će na jednostavan način obaviti mnoge poslove vezane za računar.

 


Svi programi se pokreću sa virtuelnog flopi diska koji paket kreira u radnoj memoriji računara, a korisnika će sačekati tekstualni meni u kome je potrebno izabrati određenu sekciju ili program. Naravno, alatke su brojne, uključujući i veliki broj onih posvećenih manipulaciji hard diskovima, particijama i izmenama fajl sistema. Pojedine aplikacije će vam čak omogućiti potpuno kloniranje sadržaja starog hard diska na novi, odnosno i prebacivanje operativnog sistema, što će umnogome olakšati prelazak mnogim korisnicima.
Poslednji način za obavljanje particionisanja novog hard diska je iz samog operativnog sistema. Naime, desni klik na ikonicu My Computer (ili samo Computer u slučaju korišćenja novije verzije poput Windows-a 7) otvara dodatni meni u kome je potrebno izabrati opciju Manage. Naravno, do opcije je moguće doći i kroz Control Panel, izborom sekcije Administrative Tools, nakon čega je potrebno ući u Disk Management. Ugrađeni disk neće ni biti vidljiv u operativnom sistemu dok ne odradite ovaj korak, pa nema razloga da paničite nakon što ga ne primetite među aktivnim hard diskovima.

 


Radu u ovom prozoru nije nimalo komplikovan, budući da je u donjem delu ekrana prikazana informacija o svim hard disk i optičkim uređajima ugrađenim u računar. Opcije se dobijaju desnim klikom na novi hard disk, i nakon toga ćete moći da odaberete veličinu i tip particije. Ovde ćemo vam dati i mali savet... ukoliko želite da imate lepe okrugle brojke kada je veličina particije u pitanju pod Windows 7 operativnim sistemom, željenu veličinu pomnožite sa 1024, i dobijenu brojku unesite u odgovarajuće polje, budući da ga je neophodno popuniti u megabajtima. Tako ćete za particiju veličine 200 GB, na primer, uneti 204800 MB, a vaš računar će nakon toga particiju očitavati kao okruglu cifru od 200 GB. U istoj sekciji možete uraditi particionisanje eksternih diskova priključenih preko USB interfejsa, što se može pokazati veoma korisnim u nekim specifičnim situacijama.

Nakon što formirate particije prema željama i potrebama, neophodno ih je i formatirati. Ukoliko želite da novi hard disk koristite isključivo u unutrašnjosti iole modernijeg desktop računara pod operativnim sistemom Windows, dileme ne bi smelo da bude – jednostavno kao fajl sistem odaberite NTFS. Naravno, to ne znači da treba zaboraviti FAT32, i pored svih svojih ograničenja, od kojih je nahvažnije ograničenje veličine fajla koji je moguće upisati na hard disk formatiran po ovom standardu, i koje iznosi 4 GB. Naime, mnogi multimedijalni plejeri koji poseduju USB priključak „vide“ isključivo FAT32 particije, pa ima smisla na eksternom USB hard disku ostaviti i jednu manjeg kapaciteta formatiranu na ovaj način, ukoliko želite da ga koristite za puštanje materijala bez korišćenja računara.

 


Naravno, ovo ograničenje je ispravljeno u novijim verzijama plejera, ali ga oni jeftiniji, koji su u našoj zemlji i dalje veoma popularni, i dalje imaju. Pojedini wireless ruteri koji takođe poseduju USB priključak često zahtevaju da hard disk bude formatiran u ext3 fajl sistemu, koji koristi većina distribucija Linux operativnog sistema. Naravno, u tim situacijama se uz ruter ili firmver za njega obično dobija i odgovarajuća alatka, koja će omogućiti pravilno i jednostavno formatiranje eksternog hard diska, i njegovo prilagođavanje svakodnevnom korišćenju. Naravno, ovakav postupak povlači sa sobom i mnoga druga podešavanja kojima mnogi korisnici jednostavno nisu vični, pa se sve češće proizvođači ovakvih uređaja odlučuju da jednostavno automatski podrže FAT32 i NTFS sisteme.

 


Ukoliko se pitate da li postoji ograničenje broja hard diskova priključenih na računar, odgovor je... realno ne, posebno kada su desktop korisnici u pitanju. Naime, dok imate slobodnih SATA priključaka na matičnoj ploči, konektora za napajanje novih uređaja, kao i prostora u kućištu za njihovo smeštanje, možete ih dodavati po želji... postupak je uvek identičan.

/p

How To: Kako sve iskoristiti antivirus za čišćenje računara

How to: Ultimate Boot CD

  • Povezane teme:
10504
10505
10506
10507
10508
10509