This e-mail address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it
Hard diskovi toliko dugo važe za tzv. bottleneck (usko grlo) savremenih računarskih sistema. Tehnološka ograničenja koja je nametao sam princip njihovog funkcionisanja su uslovila da brzine uređaja večito kaskaju za ostatkom komponenti računara. Dok bi se ostale stvari stalno ubrzavale, hard diskovi bi kaskali. S vremena na vreme bi došlo do značajnijih pomeranja, ubrzavanja, koristile su se određene mogućnosti za ubrzavanje IDE podsistema kao SCSI interfejs, pojedini RAID modovi, a pojedini proizvođači su izbacivali specijalne serije skupljih hard diskova, uglavnom manjeg kapaciteta ali natprosečnih performansi (tipičan primer je WD Raptor, ili sada VelociRaptor). Sve te stvari nisu nikako mogle da utiču na vrlo jasnu sliku o tome da su hard diskovi uska grla. Šta je industriji dalje činiti?
SSD – Solid State Drive među nama
 |
Rešenje za naredni period je nađeno u – flash memoriji. Najveći broj korisnika računara pojam flash asocira sa malim drajvovima i stikovima koje sada poseduje gotovo svaki korisnik. Međutim, cela priča je daleko „ozbiljnija“, da tako kažemo. Flash memoriju je izmislio Fudžio Masuoka, dok je radio za kompaniju Toshiba tokom osamdesetih godina. Performanse i mogućnosti koje pruža flash memorija otvorile su – naravno, nakon dugotrajnog razvoja, na kome se i dalje intenzivno radi – prostor za potpuno novu klasu uređaja. To su SSD-ovi, što je skraćenica od Solid State Drive. Postojalo je više koncepata SSD-ova, u zavisnosti od toga koji su vid solid-state memorije koristili. Ipak, prevagnuo je onaj koji se oslanjao na NAND flash memoriju zbog dobre kombinacije isplativosti, jednostavnosti izrade i mogućnosti za dalji napredak i to je definitivno pravac u kom će se ići u godinama koje dolaze. Šta je SSD, prostim rečnikom rečeno? To je uređaj koji dolazi u formi hard diska i koji se koristi poput njega, ali se bazira na flash memoriji i poseduje veliku količinu iste, dovoljnu da može da odmeni hard disk. Ne dajte se zavarati spoljašnošću SSD-ova koja može da sugeriše da se radi o napravama sličnim hard diskovima – unutra nema rotirajućih ploča sa pokretnom magnetnom iglom za upis, već se nalaze samo čipovi, nalik onima koje možete videti na RAM modulima ili koje biste videli kada biste otvorili USB stik. SSD-ovi dolaze u istim formatima u kojima smo navikli da gledamo i hard diskove – 3.5 inča, 2.5 inča i 1.8 inča – makar kada se radi o modelima koji imaju za aspiraciju da zamene hard diskove po svojoj upotrebnoj vrednosti. Formi i primena ima još mnogo, ali nas za sada interesuje samo određena vrsta. Pomenimo još da su za sada 2.5-inčni modeli najdominantniji, odnosno najbrojniji. Većim modelima se pribegava tek u slučajevima da je potrebno obezbediti daleko veći kapacitet ili da bi se korisnicima ponudio proizvod kompatibilan sa ležištem za hard diskove u kućištima računara (a i tada se najčešće to rešava tako što se 2.5-inčni drajv stavi u 3.5-inčno kućište). Manji modeli se prevashodno koriste za ultra-mobilne naprave, UMPC računare (koji trenutno doživljavaju pravi bum) i slične uređaje. Treba reći da trend drastičnog povećavanje upotrebe mobilnih računara daje dodatni podsticaj SSD industriji, jer ti računari upravo traže male, tihe sisteme za skladištenje podataka, koji se malo greju i malo troše i ne predstavljaju veliki atak na trajanje baterije i autonomiju. Ako se još tom prilikom dobiju i bolje performanse, eto definitivne dobitne kombinacije...
 |
Šta su prednosti SSD uređaja u odnosu na hard diskove, a šta su im mane? Pored nešto bržeg startovanja zbog izostanka potrebe za spin-up-om, tu je i drastično bolje vreme pristupa. Male latencije i brz random access prilikom čitanja podataka umeju puno da znače, baš kao i izostanak pokretnih delova, zahvaljujući čemu SSD-ovi ne emituju nikakvu buku, niti imaju mehaničkih problema ili ograničenja u radu. To utiče i na njihovu pouzdanost, smanjujući rizik od kvarova. Nizak stepen zagrevanja i niska potrošnja takođe spadaju u prednosti, zbog kojih se SSD-ovi vrlo lepo prihvataju na tržištu notebook računara, gde uglavnom korisnici za sada i imaju kontakt sa njima. Treba pomenuti i performanse u smislu konstatnosti – za razliku od hard diskova, SSD uređaji imaju praktično identične performanse u svim svojim delovima i one ne opadaju kako se ide prema kraju diska, niti zavise od lokacije podataka, što u praksi znači da nema potrebe za defragmentovanjem, tj. ne postoji štetan uticaj fragmentacije podataka po disku. Konačno, tu su i velike brzine transfera – takođe konzistentne – premda iste zavise od modela do modela, pošto pojedini drajvovi jednostavno ne poseduju bolje performanse od tipičnih hard diskova. No, tu se uglavnom radi o najjeftinijim modelima ,dok u proseku SSD raspolaže većim brzinama transfera, i one kod pojedinih modela praktično dostižu višestruko veći nivo...
Prednosti ima, i vrlo su jasne. Međutim, ima i mana, i to podjednako očitih. Pre svih, tu je cena. Visok odnos cene po gigabajtu prostora je ogromna prepreka, ali prepreka koja će se vremenom prevazilaziti. Napredak u proizvodnji i pojeftinjenje će vremenom učiniti da ova klasa uređaja postane daleko privlačnija širim krugovima. No, proći će još neko vreme dok se to ne desi. Ovo uzrokuje problem sa kapacitetom, pošto će SSD uređaji još puno godina davati primetno manju količinu slobodnog prostora od hard diskova u proseku za uloženi novac. Ipak, postoji još jedna vrlo značajna stavka u tehološkom smislu – ograničen broj ciklusa upisa podataka. Stvar je vrlo prosta – što se češće upisuju podaci, trajnost SSD-a će biti sve manja zbog ograničenog broja upisivanja podataka. Ipak, i ova stavka doživljava naglo poboljšanje od modela do modela, te je za očekivati da će uskoro predstavljati samo mrlju na istoriji SSD tehnologije.