Greška

Došlo je do greške.

Osnove elektronskog plaćanja

17.07.2013 09:50 | 0 Software/Web
Osnove elektronskog plaćanja

Ako pratite aktuelnosti na Internetu, verovatno vam nije promakla fama oko pojma „Bitcoin“ koja traje već više od godinu dana. Šta je Bitcoin, i šta su uopšte elektronski novac i kriptovalute? Svesni smo da veliki broj čitalaca znanjem jako tanko stoji sa elektronskim plaćanjem uopšte, pa ćemo se elektronskim novcem, kriptovalutama i konkretno Bitcoin-om baviti sledećom prilikom. Ovoga puta napravićemo kratak uvod u e

Osnove elektronskog plaćanja

Ivan Todorović

Elektronski sistemi plaćanja doživeli su drastičan rast upotrebe ekspanzijom Interneta u domove širom sveta. Naravno, nije Internet predstavljao inicijalnu „varnicu“, jer su se još krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih pojavile razne inicijative za omogućavanje međubankarskog plaćanja preko računarskih mreža, ali je Internet sigurno podstakao razvoj sistema koji sve to olakšavaju i ubrzavaju, uz minimalni angažman krajnjih korisnika.

Razlog je vrlo jasan – danas (skoro) svi, pa i banke i druge finansijske organizacije, imaju pristup Internetu. Tako banke mogu da koriste postojeću mrežnu infrastrukturu umesto specijalno projektovane, a ono što je bitno za krajnje korisnike je da su komercijalne organizacije vrlo brzo prepoznale plaćanje preko Interneta kao fenomenalan način širenja tržišta za svoju robu i usluge.

Evolucija sistema

Danas se kupovina na Internetu svodi na jednostavno unošenje broja debitne ili kreditne kartice, ili čak angažovanje nekog drugog servisa (recimo PayPal-a) dok se kupac prijavljuje samo korisničkim imenom i lozinkom. A kako je sve počelo? Na Internetu se u početku (govorimo o Americi, naravno) „onlajn“ kupovina svodila na biranje proizvoda ili usluga sa sajta, a plaćanje se vršilo raznim ad-hoc mehanizmima, od telefonskih poziva ili slanja faksom, pa do slanja nešifrovanih brojeva kartica kroz mrežu (recimo koristeći e-mail).

U slično vreme, na univerzitetima i istraživačkim institutima, kao i u komercijalnim organizacijama i bankarskom sektoru, razvijale su se različite šeme za platni promet kroz bezbednu mrežu. Neki od ovih planova su još uvek na nivou koncepta, neki drugi su na ozbiljnoj proveri u probnom okruženju, a mnogi su već u upotrebi. Vodeće banke su takođe želele da adaptiraju postojeće sisteme zasnovane na platnim karticama, tako da se koriste u radu kroz mrežu.

Podsetimo se kroz koje je faze evoluirao sistem razmene robe i usluga. Sve je krenulo od trampe (eng. „barter“), odnosno direktne razmene robe za robu. Jasno, nije bilo lako trgovati u ovakvim uslovima, jer je trebalo da se „poklopi“ da obe strane imaju ono što drugoj strani treba (situacija poznata kao dvostruka korist). Naravno, neka roba je bila potrebnija od druge, pa je vremenom dobila funkciju sličnu današnjoj funkciji novca, odnosno univerzalnog sredstva plaćanja (recimo zlato, so, žitarice i slično), služivši za preračun vrednosti druge robe.

Sledeći korak je korišćenje pisanog jemstva, najčešće papirnih menica, koje su vraćane kada se položi depozit u zlatu ili srebru, u protivvrednosti. Iz ovoga je direktno proizišla papirna gotovina – što je ekonomija stabilnija i ima više poverenja u vlastodršce i centralne banke, postaje nepotrebno da treba vratiti robu za izdate potvrde. To se odnosi na ovlašćeni novac, pošto jemstva imaju vrednost samo na osnovu činjenice da je vlada tako objavila, i ovo obrazloženje je široko prihvaćeno.

Papirne novčanice samim tim predstavljaju konkretne ugovore, jer sadrže potpis guvernera i broj ugovora (broj novčanice). Na ranim novčanicama mogao se videti i tekst u stilu „donosiocu ove banknote ima se isplatiti toliko i toliko vrednosti zlata ili srebra“, sa potpisom i garancijom države. Plaćanje gotovinom i dalje čini 75 do 95% transakcija u svim zemljama sveta, bez obzira na stepen prosečnog obrazovanja i tehnološkog razvoja. Prednosti gotovine su veoma jasne – svaki trgovac je mora prihvatiti, trgovcu je plaćanje zagarantovano onog trenutka kada je preuzeo novac u ruke (recimo, kod čekova ne postoji stoprocentna garancija isplate), ne postoje troškovi same transakcije i, ono što potrošači najviše vole a država ne, gotovina pruža potpunu anonimnost prilikom korišćenja.

Sa druge strane, novac takođe predstavlja robu, a proizvodnja i održavanje novčanica nisu jeftini, pa država, odnosno centralna banka zbog ovoga ima dodatne redovne troškove. Ocenjuje se da u zemljama stabilne ekonomije oko 0,25% novca traje 15-18 meseci, dok 12% traje preko 5 godina. U svakom slučaju, oko 2,5% novčanica svake godine se uništi i zamenjuje novima. Tu je i problem čuvanja i prenosa novčanica (potreban je bezbedan fizički prostor u vidu trezora za skladištenje, a tu je mogućnost pljačke u transportu), kao i falsifikovanje novčanica zbog koga se one moraju zaštititi brojnim sigurnosnim merama, koje ponovo dižu cenu proizvodnje. Svi ovi troškovi indirektno se prenose na korisnike gotovine.

 

PayPal - vaši prvi koraci

Kriptovalute i BitCoin

  • Povezane teme:
10504
10505
10506
10507
10508
10509